Kako će biti?
Želiš li cigaretu? Hoćeš li jednu Jugoslaviju? Onu, što ste
razjebali? – gotovo besno izusti inspektor. Uvek se srdio kada je reč o Jugoslaviji.
Nju je voleo i za nju je živeo a za nju su mnogi pali od strane terorista,
stranih i domaćih .
Uh, kako se razbesneo , odjednom, da bi se ubrzo pribrao i
opet svu svoju pažnju usmerio na mladiću koji je bezvoljno sedeo na stolici ,
sa rukama vezanim lisicama koje su se urezivale u tkivo i nanosile konstantan
bol koji je svako mogao istrpeti ali je ipak bio prisutan i neugodan. Krv mu je
curila iz usana a glava klonula. Bezvoljno je pogledao inspektora i promrmljao
nešto što ovaj nije razumeo te mu se uneo u lice pogledavši ga u oči koje su i
dalje sijale žarom osvete i mržnje …
Što me mrziš? Šta sam ti uradio mladiću?
Ubio si me – prosikta mladić nagnuvši se iznenada ka
inspektoru dok je ovaj na tren ustuknuo .
Koliko mogu da primetim, još uvek si živ, barem za sada- uz
podsmeh izusti inspektor.
Nisam inspektore živ, hodam i dišem ali je to daleko od života
jer ste mi sve pobili, pobili ste a da to ni ne znate. Vama je to bilo samo još
jedno selo a meni je bilo sve. Sa te udaljenosti niste mogli razlikovati
uniformu od civila, niste mogli ili niste hteli? Da li su Vas i to učili
inspektore? Da li ubijanje civila spada pod zaštitu države jer ta država je
bila i moja. Ja sam isto rođen u toj državi kao i ti, i ja sam nosio istu
uniformu kao i ti! I ja sam bio Jugosloven ! Ja sam je branio a ti si me
sahranio! Sećaš li se inspektore?
Sećaš li se inspektore? -ponovio je prkosno pitanje.
Tada sam rođen inspektore i od tada živim za osvetu, za trenutak
kada ćeš i ti patiti kao i ja. Osetiti bol koji jedna duša ne bi trebala da
oseti jer roditelj ne treba da sahranjuje svoje dete! Za to živim inspektore,
bivši gospodine kapetane. Ti si me učio strojevom koraku, ti si me učio čojstvu
i junaštvu, tvoje reči su mi ostale urezane u život jer si ti govorio da vojnik
civila ne sme ubiti, da su bratstvo i jedinstvo svetinja, da se za to
gine…sećaš li se Gospodine kapetane?
Tišina je snažno odzvanjala, gotovo vrištala i želela da napusti
ova četiri zida sita mržnje i patnje, da ode negde daleko i da utihne, a ne da
ovde vrišti i odbija se o inspektorove misli koje se navirale zajedno sa
sećanjima i osećanjima koja su u tom trenutku bila pomešana.
Da li odmah da ga ubije? Ovde sada i završi sa ovim
mučenjem? – pitao se inspektor ali ga taj čini neće usrećiti a ni
uzdignuti iznad krvnika koje je susretao na ratištima širom Jugoslavije.
Ne, on nije bio krvnik, on je bio oficir JNA a to je imalo
težinu čak i danas kada je ta Jugoslavija urušena i koje se svi gade i
koju svi krive za nesreću kao da je ona upravljala nama a ne mi njome.
On nije krvnik!
On je samo radio svoj posao, on je branio i štitio Jugoslaviju
svojim životom i životom svojih saboraca a sećanja i uspomene su teške ,veoma
teške.
Približio se mladiću i teško izustio: upravu si; roditelj ne bi
trebao da sahranjuje svoje dete, ne bi trebao da ga mrtvog u naručju nosi
kilometrima…nisam ga ja ubio mladiću, ti si, Tvoji!
Nije inspektor zaboravio huk te granate što je pala nedaleko od
njihovog položaja sa kojeg su posmatrali kretanje terorista. nije zaboravio ni
pogled svog sina jedinca kojeg je ta granata raznela.
Mladiću, jedinog sina ste mi ubili, njegova krv je
bila svuda po meni, njegova je krv na tvojim rukama.
Nakon te rečenice je usledio još jedan snažan udarac u stomak od
kojeg se mladić bolno savio i zaplakao od straha i bola, dok se inspektor
okrenuo ka zidu tražeći opravdanje za ovaj udarac. Suze su mu
klizile niz lice. Ovo je prvi put da je zaplakao i da nije skrivao svoje suze
teške kao sve ove godine bezumlja i patnje. Krvnika ima pred sobom, ubicu svog
sina i svojih saboraca.
Najteže je bilo izdržati sve ove godine bez žalosti jer vojnici
ne žale, oni ginu za svoju državu i bez pogovora izvršavaju naređenja i
prihvataju svoju sudbinu.
Nije smeo da žali, nije smeo da se povuče već samo snažnije da
udari neprijatelja i da gazi sve pred sobom jer su tako naredili. Ja sam dete
države, ona mi je dala sve! Jugoslavija me je othranila, obrazovala i dala mi
posao, brinula o meni da bi ja brinuo o njoj.
I ? Šta sam ja mogao da uradim kada je stiglo naređenje da se
ide na front?
Da li sam mogao da ostavim sve ono za šta sam živeo? Da bacim
uniformu u koju sam se kleo? Da okrenem leđa svojoj državi? Sebi? Da li sam
mogao mog Miladina da zaustavim, da ga odvratim od želje da nastavi tradiciju
naše porodice? I on je želeo da bude vojnik i to je bio. Pravi vojnik, ponos
moj, moj sin.
Nisam ga mogao zaustaviti kada je želeo da nam se pridruži na
frontu. Verovao sam da je bolje da bude sa mnom i da je
bezbedniji, barem će mi biti na oku, moći ću da ga sačuvam. Ali, on je bio moj
sin, hrabar, sposoban, pravi vojnik i nije se povlačio pred banditima , već je
uvek bio prvi, štedeo mene, pazio na svog starog a trebalo je drugačije da
bude. No, rat ne bira koga će prvog da uzme. Ne bira zlo a ni teroristi koje
smo odmah trebali pobiti kada smo imali priliku… ne, mi smo čekali naređenje.
Vojnici smo, izvršavaš naređenja. Kakva ludost ali. mi ne umemo
drugačije mladiću.
Znaš, obilazim moje pale borce kojih se sadašnja Srbija ni ne
seća, gotovo ih se srami i teško mi je zato što uviđam svu ludost tog vremena.
Mislim, nije mi žao mladiću, da me ne shvatiš pogrešno jer, mi nemamo pravo da
žalimo, nisu nas tako učili. Samo hrabro i napred, postoji cena koja mora da se
plati i mi smo je platili! Ja je još uvek plaćam.
A danas? Bežimo i sakrivamo se zato što smo branili svoju
domovinu i izvršavali naređenja. Naše generale šalju u Hag a oni i tamo biju
bitku za svoju domovinu. Oni su vojnici, a ovde su političarske protuve koje
peru ruke od svih zločina koje su naredili.
Prodaju nas protuve političarske, a mi i dalje služimo svojoj
domovini jer samo to umemo.
A ti kažeš da si služio pod mojom komandom, da sam te učio
strojevim korakom a vidim, nisi naučio ono najvažnije: domovina se ne prodaje!
Mladić je s nevericom posmatrao inspektora koji mu se obraćao sa
suzama u očima. Zajedno plaču. Krvnik krvnika razume .
Kapetane, izusti mladić s bolnom grimasom na licu.
Kapetane, nisam ja ništa izdao a ni prodao. Ti si me ubio i
mržnju mi usadio. Moj sin nije stigao ni da prohoda, nismo se ni upoznali kako
treba a već smo se rastali, oduzeli ste mi ga!
Tukli ste vi sa jedne strane a tukli su i oni sa druge strane,
teroristi kako ih nazivate.
Svi ste nemilosrdno tukli po nama dok smo bežali od bezumlja kako
bi smo spasili svoje živote.
>Jesi me učio strojevim korakom kapetane, kao i kako se domovina
brani i voli ali ne i kako se civili ubijaju. Ja nisam vojnik, ja sam bio samo
čovek kojeg si ti ubio i prokleo na ovaj život.
I kapetane, da li je vredelo dati tolike žrtve? Dati sina
prvenca? Izgubiti prijatelje, saborce?
>Da možeš ponovo živeti ovaj život, da li bi ga živeo na
isti način?
Da – skrušeno reče inspektor.
Da li bi ponovo sina poveo u rat kapetane?
Da, poveo bih ga jer smo mi bili vojnici, zato što
smo samo to znali. Nismo išli da ubijamo civile, nismo išli da uništavamo
kao što ti misliš. nismo mladiću. Mi smo branili svoje i ponovo bih!
Ponovo bih život dao za svoju domovinu – reče
inspektor prepustivši inicijativu mladiću.
Meni kapetane, više ništa nije ostalo, ni porodica a ni
domovina.
Samo mržnja i nelagoda jer nisam rođen da mrzim. Lutam kroz život da bi se sa tobom sreo i osvetio se i ponovo završih pod tvojom oštricom i tebi na milost samo što se sada u oči gledamo, vidimo se i razumemo. Imam utisak da su nas obojicu dobro zajebali kapetane!
