Da, i svi imamo velike probleme i mahom smo nervozni i svi su željni nekih senzacija, mahom negativnih a ja ću ovom pričom sa kojom se svakodnevno u taxiju srećem, pokušati da ukažem da nije sve tako crno i da je zaista sve pitanje ugla iz kojeg posmatramo određeni problem.
Puno je životnih priča sa kojim sam se susreo za sve ove godine taxiranja, bilo je lepih i ružnih a mnogo poučnih tj. ja sam se potrudio da izvučem neke pouke pa i nije čudo što se često smejem dok vozim taxi.
Svakodnevno vozim naše sugrađane koji su stariji i oboleli od raznih bolesti, a oni imaju svoju muku sa bolešću i usamljenošću čak i sa dosadom pa njima podarim osmeh, saslušam ih, pomognem da uđu u taxi ili izađu na čemu su neizmerno zahvalni...naravno da je njima njihova muka velika a ja sam svestan da ću uz puno sreće i ja doći u te godine.
Uz obavezno pitanje: Kako ste? Sledi malo slušanja o njihovim zdravstvenim problemima, dodam da njihove godine, recimo 70 ili 80 godina, i nisu tako loše i da bi trebalo da budu sretni i zadovoljni a da ne mogu očekivati da trče maraton, zar ne?
Uglavnom se slože sa mnom i zaključe da im ipak i nije toliko loše.
Mlađi korisnici taxi usluga imaju druge probleme kao što su ispiti na fakultetu ili prekinute veze pri čemu ja uvek prebacim na pozitivan pogled i zaključim je to prilika da se upozna neka nova osoba ili dođe do nove ljubavi.
Uglavnom uspem da izmamim osmehe, ispričam se sa strankama ali nikada neću zaboraviti surovi susret sa realnošću i životnom dramom koji se odigrao pre skoro 10 godina kada sam bio mlađi i nisam imao predstavu o tome kako je to biti roditelj a još manje o tome kako se roditelj oseća kada mu je dete bolesno.
Otišao sam po stranku i u taxi su mi ušli otac i sin koji je imao 6 godina.
Uz uobičajen pozdrav : "Dobar dan, izvolite?", posmatrao sam dečaka koji je bio veoma veseo i vedar, onako dečački ,a nosio je kačket na glavi.
Otac je bio tih i zamišljen ali ne nervozan i namrgođen, više odsutan.
Započeli smo vožnju, ja sam na cd plejeru pustio Bob Marleya i ubrzo postavio pitanje: "Kako ste?" Nisam ni mogao pretpostaviti i naslutiti odgovor koji je usledio:
''Druže, šta da ti kažem?''
''Vidiš, moj sin ima 6 godina i oboleo je od leukemije, šta misliš kako sam?''- bile su reči dečakovog oca.
A za to vreme je dečak nasmejan i kao da nije bolestan i kao da nismo govorili o njegovoj nesreći.
To nisam zaboravio, taj osećaj, to neopisivo osećanje me nije ni danas napustilo jer se vrati kad god ugledam bolesno dete a ima ih puno, mnogo , previše i oni kao i njihovi roditelji, imaju samo jednu želju, nagađate koja je?
Nadam se da će barem neko od čitalaca uvideti da život i nije tako loš i da problemi koji ih more i nisu tako strašni a da postoji nešto u životu na čemu treba biti zahvalan i srećan.